Налази се у селу Прњавору које је удаљено око 10 км од Баточине и око 15 км од Крагујевца. По легенди манастир
је подигнут за време краља Драгутина крајем XИИИ или почетком XИВ века. У најезди Турака црква је срушена и од њеног материјала
подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту. Ипак вероватније је да је манастир Грнчарица саграђен средином 16 века,
након обнове Пећке патријаршије. Према натпису изнад улазних врата, Грнчарица „сазда се и пописа“ за време турског султана
Сулејмана Величаснтвеног трудом и настојањем игумана Максима и његовог братства. Међутим треба напоменути да се реч
„сазда се“ користила и када се црква обнављала после рушења или запустелости.Манастир је у турском попису 1739/41 означен као
манастир Светог Николе код села Грнчарице, али пуст. Манастир је највероватније поново оживео крајем 18 века, у време
владавине београдског везира Хаџи Мустафа-паше који је остао запамћен по благом односу према српској раји
Крагујевачки професор Јосиф Веселић је 1861. и 1862. посетио и описао манастире у Србији. Описујући Грначрицу је рекао да су
зидови били прости, груби и испуцали, много оштећени, премазани, али и са сачуваним старим сликама. У средини је висио
позлаћени и лепо украшени полијелеј.Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву
и однела три звона. Манастир је исту судбину доживео и током Другог светског рата. Немци су прогнали монахе,
манастирске конаке и манастир запалили. После рата, 1946. године у запустели и разорени манастир долази игуманија
Ефросинија са четири монахиње из Манастира Свете Петке у Извору код Параћина. Од тада Грнчарица постаје женски манастир.
Манастирска црква је триконхалне основе, засведена полуобличастим сводом са витком осмостраном куполом
изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне конхе су споља и изнутра полукружне. На западу је масиван
квадратни звоник са четири бифоре. Фасаде су без декоративне орнаментике. Кров је двосливан и покривен је поцинкованим лимом.
Живопис је дело Валеријана (Стефановића) првог Епископа шумадијског који га је урадио у другој половини 20 века.