До Поћуте се од Ваљева долази новоизграђеном деоницом пута и на самој узбрдици у центру је скретање на десно.
Затим се лошим путем силази доста дуго тако да,када помислите да не знате где сте, стижете на прелепо месту у шуми
у кањон реке Јабланице.По предању основан је у 13 веку у време српског кралља Драгутина.
Независно од легенде данашњи храм лежи на темељима још старијег из 11.века.У порти су древни гробови.
Најстарији помен манастира потиче из 1572.год.У околним скровитим пећинама живели су монаси
пустињаци па највероватније одатле потиче назив манастира. Манастир је више пута рушен и спаљиван.Обнављан је неколико пута.
За време Кочине крајине Бушатлија паша спалио је манастир па је исти опустео.Био је тада једина богомоља у ваљевском
крају и ту су довођени болесници код монаха на лечење.Храм је зидан од камена и правилно тесане сиге.
Наос је прекривен црепом.Храм има поред западног улаза и други мањи са северне стране,што је реткост код православних храмова.
Постоји и веома леп зидани иконостас са иконама.Зидани иконостаси су карактеристични за веома старе храмове.
Начин градње упућује на православне јермене што такође говори о старости овог манастира.Фреске потићу из 1622 год и добро су очуване.
Ту је ктиторски портрет Јоакима,затим фреске:Велики празници,страдање Христа,служба Агнецу,небеска литургија, светитељи,
по лепоти чувена фреска светог Јована са крилима коју упоређују са Белим Анђелом из Милешеве.Занимљив је и приказ светог Силвестера
мученика на фресци јер се његов лик не среће ни у једном другом православном храму.
Био је парохијска црква и активан мушки манастир до 1951.год. Данас је женски манастир и о њему брину монахиње.