Црква посвећена Светом великомученику Георгију-Ђурђицу, по предању је подигнута у 14. веку, када и црква Светог Ахилија у Ариљу
и био је метох првобитног Ариљског манастира. Не постоје писани трагови који прате судбину цркве све до друге половине 17. века,
када је обновљен и од тада функционише као црква. Кнез Милош је 1832. године поклонио звоно за звонару, које је за време Првог
светског рата закопано преко пута нове цркве да га Аустријанци не би претопили за муницију. Последњи пут се обнавља 1985. године
а од 1997. године поново је у функцији. Њена архитектонска вредност изражена просторном концепцијом и појединим детаљима одликују
се обележјима традиционалног градитељства. Црква представља једнобродну грађевину са кубетом изнад наоса, са квадратном
основом и полукружном апсидом на источној страни. Засведена је полуобличастом сводом, а апсида полукалотом. Грађена је од сиге
и камена вулканског порекла сиве боје. Везивни материјал је кречни малтер. Иконостас је из 1813. године. Звоник поред манастира,
односно данашње цркве, је од дрвета и урађен је 2001. године. Улазна врата су изузетно мала, нарочито северна која су висока 120 цм.