је подигао 1275. године српски краљ Драгутин (1276—1316), у монаштву назван Теоктист. Записи који говоре о манастиру Рачи
ослањају се или на предања или су писани касније, негде од 16. века. Манастир је подигут у некадашњој Соколској нахији.
Више пута је уништаван и поново из пепела грађен. Пошто је Игуман Хаџи Милентије био један од вођа у Првом српском устанку
против Турака, био врло успешан у ослобађању Ужица и у одбрани народа, после слома Првог српског устанка,
Турци су 16. октобра 1813. године спалили манастир као одмазду и убили два калуђера. По повратку Хаџи Мелентија у Србију,
владало је расположење да се манастир поново обнови, тако да је он по други пут организовао обнову. Са северне стране,
неколико метара од цркве, налази се велика звонара, подигнута 1849. године, висока колико црква са кубетом и има три спрата.
Зидана је тесаним и ломљеним каменом. Зидови првог и другог спрата украшени су по једним прозором и слепим аркадама
изнад чијих лукова стоји по једна мања розета. Приземље је без прозора, а на јужној страни зида према цркви налазе се улазна врата,
изнад којих је на украшеној плочи запис. Ризница манастира Раче била је једна од најбогатијих у нашим средњовековним манастирима.
Чувала је многе црквене предмете, златне сасуде, црквене утвари, црквене рукописне књиге, одежде и многе друге драгоцености.
За време турске владавине, манастир је био значајан центар преписивачке школе. Историја српске књижевности и највећи део
стваралаштва у 17. и првим деценијама 18. века одређује појмом „Рачанска преписивачка школа.У Рачи је за време
Другог светског рата чувано Мирослављево јеванђеље највећи и најважнији документ српске књижевности из 12. века.
За време Другог светског рата игуман Платон Милојевић га је сачувао испод камених плоча у олтару цркве.
Fotografije Nenad i Aleksa Vasiljević